Topola

119

само као чуварицу томе злату. А вакву богињу! Шта ће тај гиздави лик од злата и сдонове кости? Биће то јадно дело руку човечијих. Стари лик од дрвета, што је у овом неугледном храму, није створило сдавољубље икојег човека - божански му је постанак и бо?Ј.анска га је милост дала Атин.анима! “ Тако Дијопит. „Дрска су садвремена", рећиће Лампон одобравајући Дијопиту, „Што је просто, старо, часно, свето, то многи више не поштују па ће се скоро поневидити род људски те хтети да превазиђе богове“. Тише и некако тајанствено поче сад опет Дијопит: „Тај Перикле и тај Фидија, што Атињане наговорише, да зидају еобо светилиште, не знају нешто, што ми Ерехтејеви свештеници знамо и што смо и вадри звати пре него ико, јер увек станујемо овде на висиви Акропоља. Баш то место, баш то, где су ради да подигну китвасти забат и главни улазак новоме свом храму, баш то је место једво од оних, што се зову „подзеива*, камо се никад не спусти тица зз зрака или ако се спусти, а ова мавка, као да ју је обасуо отрован дах, Пусти их само, век зидају, бешчасвици ти, на весрећном месту том; неће им отуд бити благослова, него ће их снаћи проклетство! То је већ сваком Атињавиву од оца остало, да ради веразмишљево. Мало њих зва, отауда то. Ми Етеовутаде знамо: Поси-