Topola

122

Док је тако Ерехтејев свештеник младића, што је ишао с Периклом, мерио погледима непријатељсЕнм а уједно и похотним, дотле су она тројица дошли били ближе. Све се умилније развио меки, клађани лик, што га је Лампон Дијопиту казао био за цитраша из Мидита. Трагичар, ноји је такођер ишао у друштву с Периклом, час по је топло погледао на дражесви лик младићев а видило му се, да баш навлаш све вему нешто говори. Сам песнвк тај био је леп и угледан. Чисто му чело као да је обасула ведра етирска светлост. Из гомиле оних, што су имали посла при зидању, взађе оној тројици на сусрет Каливрат, честити уметник, који је имао на делу да изврши оно, што бж Фидија и Иетин у самоћи мозгајући п мудрујући замислили. Лаво се могло познати томе човеЕу, да непреставо тамо-амо хода по сунцу иеђу камењем и знојавним четама радничЕим ва висини Авропоља. Лице му је било сво опаљено па је боја лица једва ијоле одударала од дрне браде, која га је опасивала. Око је било таво исто црно а сјало се и севало, езо да се насисало жари сунчане. Сав жилави лие изгледао је вао да је испржен. Одело му се једва вшта разлиЕОвало од одела оних, воји су били око њега. Немарво му је о опаљених удових висио вомад платна, што га је својим хитоном звао; вије се већ могло вн разазвати, какве је боје плахво. Па