Topola

За тим је ђорнути момак стао корети Теодоту са Аутљивости јој и туровности. ..Т еодотау гов.орио јој је, „ти си се баш пожгадила. Тај вечити плач унаказио ти је дице. Зар се тако дочекује давнашњи друт и иријате.в, као што сам ја? Па штр се ти тужиш? На мој бес’? А зар ме ниси баш ти главом научила, да бесншг V Зар се не cepam вигае оних веселих дана и ноћи, кад си ме настављала у свич врстама лепога раскалашлука? А данас? 0 хпто ти је то, да се тако ждереш? Што да сам ја сад друкчији, но што сам био онда, кад сзш се нас двоје једно другоч најбоље допадали и једно с другим проживели највеселије часе? Буди паметна, Теодота! Сети се за вубљених будала. који су ти некад са тужнога свог сањалиштва били онако неоносни и које си без милости смејући се терала са прага свога! А сад ето сама хоРеш да постанеш сањалица! Може ли човек тако срамно утерати у лаж најбоља своја начеда, најмилија своја својства? Развесели се, раскалаши се, Теодота! Одиграј нам коју од твојих дивних игара! ,Де поиграу мени за .вубав, свима нама за ,вубав! Дај. да ти се опет једаред дивимо, како си красна и дивотна. “ Тако је говорио Алкивијад. Али Теодота није већ више бида кадра зауставити сузе. Страсни.м је пребацајима одговорила лепому момку, корећи га, како је обестан, неверан, подао, немилостив.

195