Topola

усудио. окуженом твојом руком додирнути тело атинскога графанина! Натраг, јадниче! Ироклетињо свега, света! " „А пгго?~ викне носач кужних лешина, кевећи се. „ Можда ћеш још .морати и отрпети, да те се дотакнем! Таквих делија. као тпто си ти, надалг се да hy добити још коју дванаееторицу на своја кола. 5 Т осталозг понавл>ам ти; добро ]е било, што смо Перикла свргнули', нека види. да га можемо свргнути, кад хоћемо: но‘ иопгго је то сад видео. најбоље је. да оде.чо до њега. да га опет наместпмо и да ’.гу опет иокеримо флоту, јер без њега не можемо бити, велим ја нема њему равна и није свако Ираклије, ко носи буздован . . . ‘ Па одиста. ко је у Атини хтео опет рат, морао је хтети и Перикла. Потидеја је најзад била пала, наново се, ма и са.мо слабим замахом крила, кренула нада. Сутрадан су Атињани иоврвели на Пикну. иа су лгислиди, да је то још рнај стари Перикле, којем се наново поверилп. Варали се . . . Софокле је ирви јавио свом пријатељу глас о новој народној одлуци. „Атињани су ти све вратили!” рекао је песник, честитајтВи Периклу. ~Свел‘ одврати Перикле, горко се смешећи, .. само не поверење у њих, поверење у срећу Атине, поверење у сама себе . . .!“ ..Дијопит тријумфује ипак!“ настави. ДХривидно је најзад опет подлегао он, но у 17

257