Topola

Јер нема толко звезда, камена, У сунцу толко зрака, пламена: А ја да незнам, сенко претпла, На које си се место прикрила. У зориној те впдим румени, У драгима те видихМ камени, У небески те видим световп. У чедној роси и у цветови, Ал заман румен, роса, драги кам, Еад немам срца срцу да га дам; Ал заман свети, нежни цветови, Бадава они дивни светови, Кад неће назад, да те даду, хај, На наше крило, у наш загрљај! Да назад даду? . . . Ал ко жели то, Ео муиилиште теби вечпто ? Ко жели души твојој нзнова Толико мука, демир-окова? Јер шта је живот? робовање је, Којено само смрћу престаје! Хај добро рече песник овенчан, Да живот није девојачки сан, ВеК он је дуга борба, кратак мир. А смрт је кратка борба, дуги мир. Па каквих чуда, каквих покора, За жпћа колко пића опора!

305

ПЕСЛIЕ МИТВ ПОПОВИЋА