Topola

Svaki cvietak smatra, Kakva mu je vatra; Gleda lišće gladko, Kako j’ Bog ga satko ; Motri, pazi, sudi, Pak se Bogu čudi. Gleda radnu čelu U brzome djelu, Kako sred mirisa Med iz cvieta sisa, Pazi kukce, mrave, Stvore božje slave. Ne mož’ u radosti Naslušat se dosti Kosovice crne, Kad zviždat izvrne, II kad gorsko vrelo Šapće mu veselo. A1 eno slavulja, S grma se došulja, Pak uz žubor vrela Buka se začela : Klikti, u vis siže, Spušta niže . . . niže. . . Kaludjere mladi Trepti u nasladi, Duboko uzdiše, Pak u kamen piše: «Slava tebi, Bože, Koj’ ov’lika može ! * To se učinilo Višnjem Bogu milo, Pak namisli veću

Sluzi svome sreću: Rajski glas da sluša, Raj da dolje kuša. Prhnu rajska tica Crnoj zemlji nica, Na kamen se sjede Čudan glas zavede, Te se pojuć mami U rajskoj pomami. Muknu slavuj tica, Muknu kosovica. Sluša družba delà, Kukac, mrav i čela, Sluša plaho zviere, Sluša kaludjere. Duša mu se leca, Od radosti kleca, Na tie se posadi Kaludjere mladi, Sluša, čezne, gine ; Vrieme brzo mine. Tica u vis krenu, Kaludjer se prenu, Pa se na put diže I već kući stiže, Pak se čudom čudi : Tu su drugi ljudi. Starca biele brade Nitko ne poznade, Svi u manastiru S čudom na nj poziru ; Vjerovat se ne da, Sto im pripovieda.

243