Topola

260

Nut to z vidjenja, vu ovoj noći Koje sem imal, bojat se moći, Koje kad v pesmi kanim van dali, Srce od plača ne mrem zdržati. Vre bil ostavil mesec planine, Da nosi svetlost v nizke doline, Vse bilo tiho i noć gluboka, Jedinog šumet čul bi potoka; Na jenput pako nut od polnoći Puhnuše veter iz ćele moći, Oblake sim tam razprestre crne, Hoće da nebo z zemljum prevrne ; Isti Neptun vre sam se začudi, Kad mu prez znanja more se budi, Ar već tjam Dunaj z slapmi v zrak djiplje. Hoće da Savu z muljem zasiplje; Som vre z mustaći gizdavo miže, Lampe prot savskem ribicam zdiže ; Vre nut i pozoj v zraku putuje, Vse zlo prot samoj Savi šetuje. Mesec potemne, svetlos nestane, Zemlja i drevo tužno postane. Nut pako drage kip domovine, Da svoje speće pobudi sine, Zmed gor po ravnoj javčuć dolici Vidi se k savskoj letet vodici. A1 kakva j’ bila pretužna mati, Je 1’ duh ii vila, ni je poznati. Ona, ka negda je na. stolicu Kraljevsku sesti mela pravicu, Nit već na glavi korunu zlatu, Nit ima zlatni lanček na vratu, Nit joj po prsah gjungj se preleva, Nit baršun telo njejno odeva. Ni već na prsteh dragog kamenja, Da je kraljica, nima znamenja; Nego, kaj bolje naj srce rani Onog, koj mater svoju ne brani,