Topola

287

Opet drugi ženu i ugledno bratstvo, Treći svoju hrabrost, četvrti bogatstvo, Peti liepe dvore, polja, vinograde, Šesti svoje predje, pse i konje mlade. Tako kruži riečca redom po razumu, Dok se sve u bratskom ne smiešaju šumu Kô žugor pilića, kad im prospeš prosa; Jer svak hoće mudrii da je izpod nosa. U to i naš čovjek, koj’ još stoji u vratih, Kad se priutiša žubor, rieč uhvati : «Čujte, ljudi, braćo! nebo se otvori, I Bog se sunčanoj javi u odori. To čudo vidjahu poslovi naroda Od svih svieta polja i gora i voda. Tu svak višnjeg otca o nešto zaprosi Za svoj rod i pleme, što blagoslov nosi : Rimljan, Rus i Arap od pol svieta vladu, Niemac, da u svakom zanat tjera gradu, Englez, sva brodovim da zakrilja mora, Čivut, da trguje od dvora do dvora, Magjar, Mongol, Turčin, da smie zemlje robit, Kitajac, da bude viek sam i osobit, Francuz laku krvcu i misao viek zdravu, A Grk umjetnosti i nauka slavu. A nebeski vladar kao otac najbolji Svakome potvrdi po njegovoj volji. Samo ja otidoh, nit išta izabrah, Jer ne znadoh volje vaše, braćo hrabra! Nu Bog se smilova, pa meni obreče, Da će me pričekat tu, dok bude veče. Zato vi skupite vieće brže bolje, Da nam bude prošnja polag sviju volje.» Na to se od stola dignu starješine, Pa skupno otidu, dok im rok ne mine, Da se u viećnici mah posavjetuju, Te o važnoj stvari toj odluku skuju.