Topola

друго с надом да некад пађемо. онога света, драга створења, која смо изгубилп. Дрвршујући ове последње речп. она осећаше како јој жлво срде препуцаше. Она брзо убриса очи Марамом, начестп своју хаљину, и тек што хтеде пзпћп из собе, кад се зачу тутањ од кода на у.шцп. То беху кола путнпчка. Она хтеде побећп: већ ворачп на под. Кола се уставише. Лупа од корака узлажаше уза степенпце. Она се хтеде удадптп, али јој ноге беху заковане за патос; сачо се згучи и сакри дпце своје рукама. Свештенпк се беше дпгао. и гдедаше на врата. Врата се отворпше брзо. пг, Хенрпк стојаше на прагу. Он не знађаше нпшта: он додажаше весео. Оддази! оддази I повпка она не смејућп подпћи гдаву. Впше му не iiorame рећп; гдас јој се пзломи у- једању. Не бојте се, господпне! рече попа; Бог вас кугаа још један пут. Не бојте се, стегнпте срде.... вас ради.... н.е ради!*' Г. Хенрпк стојаше на прагу забденут п престрављен. Марко! повнка он гласоч којп срце раздпре. Марко ! поново он потрчавшп к постељп свога сина.

116

ГАЛЕБОВА СТЕНА