Topola

62

вели учена списатељка Марија Шимелпенинк „што сам се у младости научила на самоћу. Доиста, човеку не треба горе друштво од оног оаможпвог Ја“, које га лишава сваке могућности да научи како себи да помаже, па п како другоме од корпсти буде. Дружба са светом разумем аконије толика да искључи п часове кад човек треба да је свој, п само свој таква дружба може се сматрати као силан нзвор разноврсног искуства; а пријатељство које се ту стече, ако п не почиње као оно милосрђе код куће, ппак урађа богатим плодовима. Јест. дружење је корисно и у снажењу карактера; п оно нам помажеЈ да, не губећн из вида главни циљ, гредимо мудро и сигурно напред“... На реду је да споменемо прелом којп у младу животу може учинити и најпростија прпмедба, опомена, или и сама лепа реч пријатељска. Тако. прича се за чувенога богослова ПелиЈа, да је у младим годинама врло мадо обећавао. Он је спадао у ону врсту даровитих, али лењих и бесних, ђака које ће друговп и да волу и да бију. Кад је ступио у трећу унпверсптетску годину у Кембриџу, његове лењивачке и скптнпчке страстп претегоше нриродне дарове, и он застаде у школску му напретку. Али једном, после уобпчајеног ноћног весеља, освануће Iедан његов лруг код постеље, да га овако ословп: „Чујеш, Пели, ево ме код тебе. Знаш лн да нисам могао ока склоппти. Сву ноћ сам о