Topola

он има тобож метафизичкн карактер, значило би с једне стране помешати метафизичке прднципе, чијаје емпиричност нееумњива, саонима који су трансцендентног карактера, a с друге стране помешати принципе Метафизике са прпнцишша Теорије Сазнања. Принднп апсолутног реалитета свести не припада првобитно Метафизици већ Теорији Сазнања, и Метафнзика га просто пазајмљује. Тако исто π емпиричка Психологија позајмљује тај прпнцпп пз Теорије Сазнања исто онако као што чини ii са прннцппом субјектпвитета сензација. Па као што· почпвање емпириске Психологије на’ овом последњем приндппу нп y колико не крњи емлириски карактер њен, тако то не може бдти случај нп са лридцппом апсолутног реалитета свести. Опшпрннје о односу Психологије према Теорији Сазнања и Метафизици биће говора y §-у 10-ом.

§ 5 Методе психолошког испитивања Поотоје три методе лсихолошког испитивања : самопосматрање, експеримент и рефлексија. Самопосматрање je основна и главна метода емпириске Психологије. Самопосматрање, то je посматрање психлчких феномена онаких каквих су они непосредно самим природним током свести дати. Противу самопосматрања као самосталне методе психолошког испитивања изнесене су од стране разних филозофа и психолога принципијелне замерке, од којих ћемо ми овде главније навести и показати њихову неоснованост. Пре свега вели ce да je самопосматрање с тога неisioryhe, што ту субјект који посматра пада уједно са објектом који ce посматра, што код посматрања физичких феномена нпје олучај. При чинењу ове замерке или ce психички феномени ограничавају само на оне, који ce y наивном реализму сматрају за такве, тако да физички феномени обухватају саме оензације и опажања y непосредно датоме, или ce под физичким феноменима разумеју федомени, који леже потпуно ван посматрачког субјекта. Очевидио je, да y овом последњем случају горња замерка противу могућњости само-