Topola

104

тега il две мере. То je неусвојљиво. Оно што ce тражи од другпх треба и њима такође пружитн. У главном, за онакве људе најбоља je казна да наиђу на другове који тачно раде као и они, или који још дал>е терају са својим неустручавањем. Тешко je усвојити лекцпју, но она je заслужена п каткад корисна. Друга врста људи који ce врло рђаво служе одговорношћу јесу они људп који y свакој прилици покушавају да je свале на некога другог. Ево једног поступка y којем многа деца, п поред свога младог доба, изгледа да су прекаљена. »Нисам ја, он је, <( јесте једна од њихових омиљених одбрана. Свакако, ако сте неправедно окрпвљени, допуштено вам je да ce браните и да ствар изведете начисто. Никад не треба пустити да буде кажњен какав невини, па ма тај невини створ били и ви сами. Треба ли да je довољно да какав умешан лажов прикрије и замота своје поступке п да учпнп да његова недела падну на друге? И ако нам je познато његово лукавство, треба ли нам ce устезати да то лукавство обелоданимо само зато да нас не би сматрали за достављача. Тврдити истину увек нам je дужност, нарочито пак ако бпсмо, прећуткујућп je, учинили подазривим каквога невпног. Има дакле случајева y којима, ако бп нас окривљивали, имамо не само права већ и дужност да ce оправдамо и да иогрешку свалимо на правога кривца. Но, између овога поступка и онога који осуђујемо и који критикујемо, нема никакве везе. Бадити погрешку на другога састоји ce y већини прилика y томе што ce xohe да порекне своја погрешка. Скреће ce пажња са себе да би ce привукла на некога другог. Све што ce