Topola

интелпгееције представља наи ce као прави циљ целокупне органске еводуције. Врхунад тога развића, дав., представља човек, и на тај начин човек ce иставља нао крајни циљ цедонупне органске еводуције. Раздика y интедигецији људској и животињској, по Бергзону, еије раздика y степену, већ раздика y природи : висипа свести одговара способности избора којом расподаже свесно биће, свест je синоним инвенције и сдободе. Код животиње, инвендија je увек саио вариација на теми рутиве: животиња je, истина, y стању да ce осдободи једног аутоматизма, ади само тиме што га замењује другим. Код човека, и једино код њега, свест ce дефизитивно осдобођава терета материје : човек je y стању да y свол теду створи неограничени број моторних механазама, да стави нове навике насупрот старим, и да вдада аутоматизмом подедивша га. Своју супериорност над животињом има човек да захвади своме мезгу, осим тога, посредно своме једшсу, који га чини способним да од ствари пређе на идеје, и друштву, које сгвара један средњи ниво са кога индивидуе имају да ce уздижу. Пошто еводуција нема унапред утврђеног плаеа, кога ce држи, то je место нашег човечанства бидо могуће и друго, које би бидо иди антедегентније иди интуитивније (савршено човечанство бидо би, по Бергзону, оно које би обе ове способности имадо развијене y истом степену), јер y нашем човечанству интуиција je готово потпуно жртвована интедигендији.

2 б