Topola

конбжнадије спајањем оба мехода, коју je нарочпто у вжрцбуршком институту за експерпменталну психологију применио његов бивши ужравнжк 0 сва л д Кклп е, а сада се употребљује ж у друпгм лабораторијама. To je нека врста самопосмахрања дод- хачно рдређенжм уфкшима. На овај начпн пепитане су тачнпје појаве а нарочжхо сложенж продесп мишљеља. Према нашжм горњим жзлагањпма оба су правца оправдана,ii само се заједнпчким радом експержменха и самопосматрања, као ii савесном аналжзом. моху посхжћи успеси. Што се тиче самога пресуђжвахва псжхжчкжх појава, раније će већином сматрало. да су опажање н предсхављање пржмарна схања, а осећаље ж хотење жзведена. Нарочпто одлучно заступа ово схвахаље Xе рб а рт, према чпјем учењу душа жма само једну основну функцпју, а та je лредстављање. По њему су сва осећаља п све хежње само узајамно спречавање п псшатање представљања. Овај правац, којп још увек броји врло много присхалица. можемо назвати интелектуалним. На супрот томе новпји жспжхжвачж наглашују, ла cv птшмаш-га схања осећање ж хотење, које je у тесној вези с п.им, а не представљање, и да су се тек из њжх развплп осетљивост., опажање и предсхављање. Ово гледиште; које много вжше одговара укупној жсхоријж развића жжвота, назжва се во ду нтаркстичком псжхологжјок. Овај правац прокрчује све више пут и задобжја све већп број пржсхалжца. Поеледљжх je годжна научна псжхологжја јако прошжрила своју област. и тжме ступжла у тешњу везу са конкретним живохом садашњжце. Експержментална дсжхологжја бжла je првжх деценжја поглавнхо посао лаборахоржја, а велжкжм je делом хо још и данас. Пспжхжвања су се ■ односжла на последње елеменхе. жз којих се развжја сав псжхичкж жжвот« (William Stern, Differentielle Psychologie, S. 1). Цела ce пажља xy обраћа само на оно шхо je син.ма људжма заједнжчко, ж занжма се поглавжхо елеменхарним појавама: која се већжном не дожжвљују дирекхио пего се хек морају вешхачкж жздвојжхи ж жспжхахж. Додуше, ова ошпха жлж генерал н а псжхолохжја посхаје тиме егзакхнжја ж впше научна, алж осхаје стварном душевном жжвоту ' похпуно схрана. Јер 'če сав реални псжхжчкж живот, жрво, не збжва у едементаржжм појавама већ у врло комплжковаинм, гддруго. ои показује, услед диференцирања, које je тжсућама година трајало, врло знахие инджвждуалне разлжке. Ово je сазнање сада побуджло многе млађе научнике, да пржкључе генералној псжхологији, којом су се дохле научижци

27