Topola

Заспао сам на њеним рукама сном који крехш. Пробудио сам се ујутру срећнији него икад, и угледао је .нагнуту надамном, лица изборана од страха и плача.

Спасла ме њена љубав, и опоравио сам се брзо и лако. Неколико дана по њеном доласку постао сам безбрижан и немиран као поветарац са Озрена. Био сам у то време весео и чист као његов дах. Мој први ■силазак у двориште био је поздрављен виком момака и радосним лајањем великог овчарског гарова. Слуте су ми још истог дана направили колица и точкове оковали шином са старих сандука, а баба ме узимала на крило и певала ми осећајним глаеом;

~Која гора разговора нема ?”

Њен глас ми је узбуњивао душу и продирао у •срце својим звуком. Наслонио бих главу на њено раме, осећајући мирис њене косе, а неко топло осећање разливало ми се телом. И док је она певала ја сам гледао у замишљени врх Озрена и преживљавао све тренутке у песми.

Пред вече, у први мрак, долазио је из дућана стриц Јова и одводио ме собом. Одлазили смо кући једнога од његових другова и у малој собици, кроз чији је једиии прозор продпрала вечерња полутама, ја бих гледао како се нишу врхови јаблана под поветарцем и слушао њих двојицу како певају Ђурину песму;

„Кроз поноћ нему...

0, та два млада и свезка гласа, тај полумрак, јаблани који их прате својим шумом, затим леиота предела који видим кроз прозор и мелодија пуна чежње, све то чини да ми се око срца свија иејаспа туга. Њихови сложени гласови одбијају се од зидова и кроз отворен прозор излазе весело на улицу, да у мирну вечерњу драж унесу још једап снажан замах младости и снаге.

А недалеко ме својим осветљеним прозорима мамила наша кућа. Над њом је ћутао у мраку срах, чије се гране. обавијене мраком, чиниле огоомие, а

11

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ЛАХА