Trenuci i raspoloženja

80

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

И осећање друго свако Тлачи ми свемоћ њена: Угуши сваку буну лако Снага јој суверена.

Засела на мој праг и бодре

Очи упрла мрачне,

Да светлост у мој дом не продре, Ни чар лепоте зрачне.

Управља мишљу мојом живо, И конце вредно снује —

Че ткиво своје сиво,

И негве моје кује.

У мозгу мом је увек хучно:

— Ко у творници шумно Маљ одјекује ту њен звучно, И разбој њен безумно.

И све бележи, књижи, рише, Делање свеколико,

Знацима кобним које више Истрти не зна нико.

Лице је моје њена књига, Њен печат носи чело; И, сва у власти њена ига, Њено сам ремек-дело.

ПРОЛЕТЊЕ БУЂЕЊЕ.

Пролеће земљу је пробудило

И вртове цвећем заодело,

Вечерње видике зарудило

И живот позвало на дело.

Голуби гучу и бубице гмижу,

У лету птице авијони стижу; Ваздухом бруји звук, жагор и шум.