Trenuci i raspoloženja

РАСПОЛОЖЕЊА 88

На отпор мој све си ми послао недуге, И никакве ми утехе ниси оставио; Даровао си ми часе очајања дуге, И садашњицу сву у тајну си завио

Зашто ми снаге не остаде

Да страдања прекратим2)!

Ил патња ми смелости не даде

Да се од лица твог одвратим!

И да постанем зла, и да мисао моја У таму паклену зарони;

И да прибегнем ономе што без покоја Име ти од искони прогони.

Но он, што пре векова од тебе отпаде,

Познавао те је и био млад и смео.

А мој труд да те познам успеха немаде:

Ти, што све дарујеш, све си ми одузео.

Одузео си ми снагу, младост и прегнуће.

Звезде си застро облацима сивим.

Бојим се тог сумрака, без наде на свануће:

Страх ме од тебе, страх од смрти, страх да живим.

6“