Trenuci i raspoloženja
36
ДАНИЦА МАРКОВИЋ
„Да небу, звездама у вечност узлети,
Од света далеко у незнани скрије.
Ал узалуд жеље, узаман ти наде!
— Што се срећом зваше то сад прошлост скрива
Залуд машта бујна сноват снове знаде;
Један исти санак двапут се не снива.
У моме је срцу утрнуо пламен,
У души ми више пролеће не цвета; Суморност је живот притисла кб камен, А преда мном само дуга, пуста лета.
Ако теби јоште будућности младе Примамљиве слике фантазија ствара, Минула је срећа — остави се наде; Заборави прошлост и чар оног жира.
А сећање свеже само јаде роји.
" Не сећај се више — одагнај спомене!
Нек дах заборава развеје куд који... А од свега прво заборави — мене.
У СУТОБЕ
Ах, ти ме питаш откуд боре ове
На место свежих, румених ружица, Што урес беху мога ведрог лица
У рајско доба што се младост зове! Где златно море мојих власи бујних И рујна румен са усана рујнихр
И где је онај искрени и јасни,
И ведри поглед безазлена ока,
Са тихом чежњом сазнања дубока; Па где је песме глас топли и страсни Што милозвучно кроз одаје звони
И силним жаром тиху сету гони»!
Мо