Trenuci i raspoloženja
38
ДАНИЦА МАРКОВИЋ
ЗНАШ У ОНЕ ЗЛАТНЕ ДАНЕ...
Знаш у оне златне дане, Када си ме миловао,
Када си ме душом звао,
У сумрачак ноћи ране, Кад смо страсне речи лили И љубави химне вили»
Још у дивне часе оне,
Кад силази небо души,
Када речи пољуб гуши, Посред миља живот тоне; Кад уздаси жеље таје,
За тренут се вечност даје —
Ја сам знала да ће проћи Страсни часи те олује, Да ће данци да прохује, У заборав да ће доћи; Наша љубав, миље врело, Као цвеће давно свело.
Али нисам могла знати
Да ће, после, ти спомени Ко духови претит мени, Недати ми ноћу спати; Дизат покров мртве среће, Да мучење буде веће.
РЕЖ ЊАА,
Па зар и ти још питаш За бол што душу вије» — И океан је мали Да огањ утули ови; Несане, дуге ноћи; груди ми бура бије, С очију врелих беже тихани, нежни снови.