Trenuci i raspoloženja
78
ДАНИЦА МАРКОВИЋ
Од мене споља оста љуска танка. И кад у мени не буде ни кутка
Том надирању бола без престанка, Пренућу, као стакло, тог тренутка.
СУМЊА.
Удахнула сам је у јутро свеже Пролећа обесна, кад ветар хуји Млак, плодоносан, кад спе славуји, За младо лишће бубе кад беже.
Увукла ми се моћно у бронхије, Плућа ми снагом својом испунила, У крв ми слабу свој отров излила И послала га срцу пут стихије.
Из тог извора, за век отрованог, Шаље ми отров сваки удар била Свем организму, и његова сила Храни ми ткива бића окованог.
Ћелију сваку, живац, влакно свако, Дух, мозак, вољу, душу, свест и машту, Све посела је ненадно и лако
И засновала владавину ташту.
Она је ја, мисао моја — она.
Мој поглед је њен, корак ми њу слуша... И све поноре својих тмина куша,
Да пакао ми буде васиона
И земља млада у својој лепоти. Машту ми, негда хранилицу штедру, Врлину моју и водиљу ведру, Покренула је, у гнусној грозоти
На рад напорни, без поштеде мало. Пустошним њеним сликама се пита,