Trenut večnosti : pesme

107

И живот и слава и нада и вера, (Остави јунака, ал не Бајадера! У наручје своје узима га она, атвара му ране својом руком белом; у да не би коњи згазили јунака Заклања га својим нежним, женским телом. — Бојна врева иде... гомила се... пење... азлеже се јека смртнозвучног рога; А рањени тешко, у мукама грозним, Умирући... тужно... призивају Бога! Бојна врева иде, покољ не престаје, Ал за умируће ни небо не хаје !! .

(Само једног тамо рањена јунака Из заноса тешког Бајадера буди, Па га њежно чува, заклања и брани И на своје слабе притискује груди.

И ко мајка чедо, ко дадиља дете,

У сред бојне крике и кроз бесну уку,

осила је она рањена јунака, Не пуштајућ терет из уморних руку. Кроз кишу куршума, кроз звек бајонета, Бајадера дрска продираше смело;

, већ, ено тамо, ка шатору своме, Носила је она Саифово тело Постељу је меку за јунака стрла, Видала му ране, призивајућ Бога;

анила га јелом за дукате скупе, Три низе дуката од ђердана свога !!

(Освести се витез на меканом крилу, Кад угледа своју насмејану вилу; (Од радости веље милина га узе,

Из очију болних просу вреле сузе По лицу га њежна помилова рука,

инуше га боли, остави га мука.

Кад неста новаца, Бајадера оде „Да од света проси, па јунака лечи;