Trenut večnosti : pesme

11

Хучи Дунав у даљини, Густа поноћ све покрива.

Ко одведе цветак вити, Ко ли купи адиђар; Да му млађан живот кити, л да коме да на дар2

Да л прекупац какав богат а препрода узе цвет, а да с њиме новац тече, Заносећи овај свет!

Тако Саиф ћутећ мисли: мам коња, мач и све; Ал шта ће ми све то благо, Када више немам ње!

У души га туга мори, На срцу му тежак кам; ар без лепе Бајадере Може Саиф живит сам2!!...

— На великом пустом пољу, Слободнога нађе стана а јуначким делијама Амазонка Курдистана,

Црна дева — љута змија — Кара-Ђузија.

Тамо седи она. сама, Та витешка мушкобања!

— На пустињској бледој трави, Из чибука облак диже; Тамни облак густог дима Под сводове неба стиже.

У Кара-Ђузија: Црна девица,