Trenut večnosti : pesme

132

И та дивна песма, Ником није намет; Али, ко је чује, Том занесе памет...

Извиднице руске,

Знајућ ову скаску, (Свраћале су овде,

При свом обиласку...

Витезима, често, Узречца би била: Кам да хоће нама Да се јави вила7..

Па, зар руско ухо, а тим још да мари;

" Да му песма нимфе,

срце поквари2!...

Ха, то не ће бити, То Рус и не тражи; Јер за њега гатке, То су пуке лажи...

Два млада козака,

На предстражи руској, Јахали су, дужом,

По путањи уској.

Па. кад песму чуше, Несташне таласе;

Стадоше ко неми, Слушајући гласе...

И видеше, тамо, Низ обалу стрму, Силази девојка Тополовом грму...

пи на лаи ен та ттннњ И ТЕ