Trenut večnosti : pesme

134

Затим скиде јелек, (Са свог витог тела;

И показа дојке Своја недра бела

Дугом црном косом,

_ Битицама густим,

Играо се Дунав Таласима пустим

А несташан ветрић, Поче игру плаху,

Дизајући с тела Кошуљицу лаку.

И као онај лепи цветак, Што се нија на обали,

" ИМ огледа бајно лице

На Дунава тихи вали

Тако исто привиђење Поче да се игра... нија... И умилно вито тело,

Да љуљушка и узвија ...

А љубавник — Дунав тихи Полива је са таласи,

Несташница она једна, К'о да водом љубав гаси...

Нестане је, па изађе,

И кроз воду бесно рони,

А умилна... дивна песма У даљини тихо звони:

Нимфа.

(Пева).

Похитајте... потеците.... Онај живи, који љуби;