Trenut večnosti : pesme

138

Тако Саиф тужан оста Гледећ тамо ка обали, Слушајући тужне звуке Кад кроз пбноћ хује вали.

Мислио је на њу само, Њен му спомен олуј био, Што је душу у јунака Кб шибљику саломио.

Јахао је на обали Тражећ руску какву главу, И пророку молио се На небесном своду плаву, Милостив је пророк био, Три му главе уделио:

Из заклона честе густе Виде до три коњаника,

На коњима три Козака Три јуначка дивна синка:

Ко помаман гладни вуче, . Такав беше Саиф тада,

Дошуња се жудан крви Спреман мучки да напада.

Зар он један да у борбу

(Са тројицом дива ступиг!.

— Беху добри залогаји,

Али одвећ, богме, скупи!...

И као мачак тако тихо, Тако тајно за час тили;

С два пиштоља у рукама, Саиф до њих већ домили.

Алах нек је у помоћи, Јер ни један и не слути: Да ће мучки, ал јуначки Бити ноћас нападнути.