Učitelj

148

ственим накитом на себи, што је гонила |

неке травке и маовине да израсту у букве и палме, што је терала угљеники беланчевину да направе животињу, што је покретала сићушне и бедне створове дна морскога да порасте слон и човек, што од мале семке ствара грм, од јајета сокола и дете, а од простога осећаја Филозофију. Нигде се више не манифестује та сила, но у школи. Она, невидна и потајна, ту вели: ево ме, видите ме. И онај који је први волео нешто да зна, и онај, који је први волео да каже оно што зна, били су први израв њен. И они су започели школу. И од њих па до данашњега највећега. универзитета и највећега научењака специјалисте, кроз све време и све и најнеугодније прилике, она је то била и остала : видљива покретачица и водиља раста људскога и културнога. Поред ове силе развијалице има још једна друга сила, која се већ ћутом под овом разуме. То је сила за одржање. Развијати се може само оно што постоји. То што постоји мора да се одржава у борби животној, и да живи. Да се одржава, и да живи, ваља да се прилагоди спољним силама, тако, како му оне неће моћи ништа, како ће бити јаче од њих, како ће их „савлађивати“. Парченце мајчинота и очевога тела, ако ће да порасте велики момак, мора да живи и да се одржава. Пиле, које однесе орао и лисица, и поједу, не може да порасте петао те да пева, ни кокошка те да носи јаја н излеже нове пилиће. Хуни који су пропали не могу данас ни примати ни кретати цивилизацију. И у природи нема веће силе од ове. Спла развијалида тек гобеља испод ове силе за одр-

жање или боље вије се тек по њој. Ове установе друштвене, све струке радне, све стране живота људскога иду прво на то да се живот одржи, па онда да се и даље иде. И ту се оне тесно мешају. Тачне границе управо и нема. Одржање и развијање иду заједно. Једно друго условљава. Нема развијања, без одржања, нема одржања без мена и развијања. А ко би по што по то хтео да их раздвоји, и да види која је претежнија, он то може врло лако и сам да учини.

И школа је израв обе те силе уједно. За одржање, и за развијање: и породице, велике и мале, и поједине чељади њене. Да породица живи и да се множ. Да народ постојћ и да се мндоже грађани његови, и интелигенција и срећа свих појединаца и све целине његове. Да се напредује... Ето то траже ове силе природне. А то су силе, пред којима све пада што им се не покорава. И оне терају људе да дижу школе. Оне ту говоре кроз људе...

Из тога. видимо и задатак шкбла, сведен у најопштије изразе, у двоје: да послуже одржању м развићу ониг, који их подижу.

Ж

Један човек има један воћњак, Ту има сваковрсних воћака и по сорти и по старости. Ако оће да му је добар воћњак, он мора сваку воћку посебице да калами и да чува. Ко оће да има виноград добар, он мора сваки чокот да окопа и ореже а за све дубоко да изриља. Ко се не би смејао ономе овчару, који би хтео да има добро стадо с најбољом вуном и млеком, па би куповао и гаио најгоре дивље и кудравице ' Ко би хтео добру библиотеку,