Učitelj

_ 60

"Свакојако признати се мора, да је мало својој преднамењеној цељи одговарао. — Ни најмање нећемо му одрицати добру вољу за ово, али прилике у којима се наш народ налази, па отуда и учитељи и школа његова, биле су таке, да се и „Учитељ“ само трудио да поститне ову своју цељ. Његова редакција врло је оскудна била у радовима оваке врсте. Она је, да не речемо што друго, пабирчила само, чиме да попуни ступце новога броја. И то, чиме је лист попуњаван тек је само једним делом припадало чисто школи, а другим и трећим делом хтело је да припада науци и животу. А кроз све је то вејало неко површно резоновање,

много пута пак и развучена празноћа ·

и сувопарност, — неизбежна последица сиромаштине редакционе. А да је редакцији стајао на расположењу колико толико багатији избор у материјалу, без сваке сумње би и садржина „Учитеља“ била много боља.

Па кога да кривимо за све ово

Далеко смо од тога да кривимо оне личности, којима је поклоњено било поверење, да уређују „Учитеља“. Оне су чиниле и учиниле све своје, и насигурно повукле више посла на својим леђима, но ма које друге. Ни одбор редакциони, коме је поверена она шира брига око „Учитеља“ не можемо кривити с оправданошћу. Ако би ико био крив, и ако би и на кога хтели да бацимо одговорност, то би били сами учитељи, и то они, који би радовима својим могли да му користе. При рођењу своме „Учитељ“ се одиста, и то с правом, много већој помоћи надао, но што је у ствари имао. Има људи, у које св он највише уздао, па му се

нису јавили ни најмањом белешком. Изгледа као да у нас још није развијен укус за јаван књижевни рад, па квит. А она осетна тромост и немарљивост, нерад и невредноћа, која на жалост прати и цео наш живот друштвени, канда није ни учитеље мимоишла.

То је зло породило још и друго. Каке је тегобе „Учитељ“ имао с радовима, и материјалом својим,таке је исте имао и с читаоцима својим. Нити је имао једнога ни другога довољно. И не само није имао довољно, него је трпео велику оскудицу. Овогодишњи рачуни су показали да „Учитељ“ сам себе не би могао да издржава; да би он пропао, да му „Удружење“ није притекло у помоћ својом касом, својом готовином и уловима. И сад ко је томе крив • Је ли п ту крива редакција, која је од свих опет највише издирала '% Није. Криво је наше недовољно појимање и неинтересовање у ошште за свој посао и напредак његов, и за своје лично умно усавршавање. А таква равнодушност од стране оних, који се с правом могу назвати носиоцима просвете, заиста, је за прекор и осуду, јер даје врло рђав углед околини, која живећи на ниском ступњу културноме сматра умни развитак и науку као неки луксуз, те тако живи чисто телесним животом. Међу тим не треба заборављати, да се тек на неком извесном ступњу развића почиње правилно ценити и духовни живот и сматрати као нераздвојни и виши део онога првога живота. За то дакле у толико више пада одговорност на оне, који су или доиста у друштву образованији, или по положају своме заузимљу место тако, са кога би могли поджећи пламен народне просвете,