Učitelj

иу

га, тако се учитељи и родитељи вију око деце. Сав се васпитачев посао концентрише око овога предмета. Оно друго тиче га се само толико, колико оно непосредно утиче на овај предмет. Али васпитање, васпитачи и учитељи, и по томе и „Учитељ“ не сме се специјално бавити с овим околним чињеницама, а напуштати центар. С овим околностима баве се друге науке, а наука о васпитавању има, просто њима да се користи. То су Етика, Хигијена, Социологија, Економија. и друге науке. Њихов супредмет разни одношаји људски пи развитак друштвени. Предмет васпиталачки јесте дете и развитак индивидуални. Педатогија може само учи-

ти чињенице из спољнога света, које утичу на њен посао корисно или ште-

тно; али их она изменити не може. То треба да измењује друштво, а то да му казују друге науке, које се баве тим чињеницама. Педагогија има само да измењује васпитање. Према даним постојећим приликама да га удеси најбоље. И у томе удешавању и сазнава-

њу тих спољних прилика састоји се сав посао васпитања. Спољним приликама

придружују се и унутрашње. Психолошко и физиолошко познавање природе дечије, било само емпириским, практичким путем, било и теориским, од преке је потребе „Без овога ће васпитач увек лутати по своме послу као прост човек по каквој сложеној машинерији Фабричној. Докле ми подмећемо детету свој разум и своје осећање, те га 0-

кривљујемо за неумешност и невиност, дотле нам никад васпитање неће ста-

јати на правилној и сигурној основици. Докле год не сазнамо којим се путем дух човечији развија, него станемо просто казивати своје мисли и исказивати

своја осећања те учити децу само речима, мислећи да се тако развија, дотле ће нам васпитање бити погрешно и непотпуно.

Управо двоје има, што нас у овом развићу човековом и дечијем интересу је: чињенице спољне и чињенице 9унутарње. Нема другога ничега што утиче на васпитање, те да нам васпитаници буду добри или рђави. Ко би добро знао све чиниоце и спољне и унутарње, који чине да васпитање буде овако или онако, он би потпуно могао да прорече каки ће му васпитаница бити. И само с тога, што се ни спољне ни оне унутрашње чињенице не могу тачно познати и предвидети, не може се ни тачно прорећи како ће васпитање по свршеноме послу испасти. Довољно је,да ми видимо, да и ово има својих узрока и сигурних последица њиних, а не бива ни по чијој ћуди нити каквој тајанственој непознатој сили. По томе и ту има правилности и законитости као и у свима, другим природним појавама. Сазнати овај ред и

ову правилност, то је посао наџке-о

васпитању или Педагогије. А примена тога и користовање тиме у практици јесте посао вештине васпитања или Методике у ширем смислу.

Ето нашта нам излази васпитање. На науку о развићу дечијем и на вештину како да се то развиће изведе свестрано и правилно. Према томе и посао оних, који васпитавају, и задатак „Учитељев“ своди се на ово двоје. Учитељи као васпитачи и „Учитељ“ као орган њин преко кога се они разговарају, договарају и споразумевају, не могу имати друга посла, сем да сазнају, законе развојне и да се изве-