Učitelj

биту љубав према неким и неким предметима, те се и доцније баве и занимају изучавањем њихним; док су на против према некима не само ладни и равнодушни, но их мрзе и презиру, и гледе да их што пре забораве, па и ако их се кад сете и помену их то учине са подемехом и ружним изразима. То не бива са једним истим предметима по свима школама, но са врло разним ; те се тиме баш и тврди, да ту није кривица до предмета, но до њиних предаваоца. Обично се говори да је рачуница, и да су сви чисто математички предмети сувопарни и не занимљиви, а, историје и природне науке да имају доста привлачности за ђаке. Али, ако погледамо на односни резултат у разним школама, видећемо да негде излази одличан успех, у математичким предметима, а рђав код природни предмета и историје, а у другим опет школама иде на против. Дакле није свуд једнако, што би морало бити, кад би то зависило само од предмета, а из тога се баш види као што рекосмо да је ту главни Фактор предавач предмета а не сам предмет. А како опет предавање зависи од личности наставникове, од његових педагошких и дидактичких врлина, од његови умни и морални својстава и способности и његовог знања, то ће онда и сваки предмет (наука), која се замишља као сувопаран и незапамтљив, у рукама вешта и даровита наставника, постати ђацима мио, те ће га радо и с вољом изучавати, и задатке из њега, чека ће са нестрплењем и слушати предавања из њега са вољом и пажњом. А на против онај предмет, који се држи за лак и примамљив претвориће

се у страшило за ђаке, због тешког, механичког и рутинарског излагања невештог и неспособнога “предавача. Онај наставник, који у школу, а незна шта ће и како ће тамо да ради, разуме ве да неће моћи заинтересовати ђаке својом наставом, па онда и нема право да рачуна на њихову пажњу. Бадава мисли по неки и неки наставник , који је по 10, 15 и 20 година провео око предавања једног те једног предмета, — да може бити и проћи се без претходне спреме за свако своје предавање. Ко тако мисли, он пореди васпитање и наставу са простим занатом и механичким радом, у коме главну улогу игра навика, а без икакве више спреме. Али васпитање и настава није занат и механичан рад, но велика творачка вештина, којом се зида и подиже цео друштвени строј будућег нараштаја, и ту предмет за обрађивање није какав мртав и бездушан материјал, но живо и разумно створење са којим треба врло опрезно, пажљиво и деликатно поступати. Ту се не може и не сме отпочињат рад, док се мислима не прибере онај који хоће да ради. И тако вештина учења и васпитања, није нешто, што се додија неким извесним бројем година, и нешто што има одређене границе; но то је нешто бесконачно и неодређено, као што је бесконачно и неодређено знање. То је вечно младо, вечно ново, и вечно рађајуће се дете педагога. И по томе наставник ма колико година бројао своје педатошке службе, нема права да се заустави и рекне: исцрпио сам сво знање, постиго сам сву вештину и успео сам се на Херкулесове стубове. За наставниково само-