Učitelj

тура шатор, како сече Арапину главу, како се свети налбантину и како умире у своме двору. Тај догађај беше усвојио мој ум и он ми изгледаше жив толико, да сам и песму врло брзо научио.

·" Пошто сам свршио трећи разред осн. школе после неколико година иза овога, догађаја, пошто сам и песму заборавио, наиђох у једној песмарици на „Болана Дојчина.“ Прочитах је из књиге и на моје велико чудо — ни јунак ми се не показа онако жив, ни његова радња онако јуначна. Мишљах даје то друга песма, па рекох мојим другарима: »Е, моја браћо, да ви чујете како мој отац пева „Болава Дојчина“! — Шта је ова песма — ни налик“ !....

Иза овога на годину дана натерах оца да пева о нашој слава опет ту песму, а ја гледах у књигу — и гле чуда! Од речи до речи иста. Али и сад опет изгледаше онако лепа личност и радња јасна. „Жива реч створила је живе преставе. Мртва слова умртвила и укочила и рад % мисао (фантазију) — и опет нова жива реч поправила је оно, што су слова била покварила и скаменила....

Сећам се још једнога овакога случаја. У Богатићу када сам био учитељ, позовем једнога врло старога сељака у моју собу. Он беше од старости обневидио, па опет прогледао. ()чи му беху дубоко упале у главу, да се једва виђаху. дЗамолих га да ми прича нешто о коме рату са Турцима. Он поче о боју на Засавици. Његов глас, његово живо сликање самога догађаја , његово описивање жалоснога, бегства српскога, тако су ми остали у памети, да ми и сада изгледа као да га слушам, као да видим тај мученички

бој наших дедова. Из Кнежевине сам то доцније читао и, право да кажем, и ако сам имао јасне појмове о боју, и ако је она тако слатко написана, ја нисам нашао у њој оне сласти; нисам из ње могао да попуним слику, коју ми је створило причање старчево.

Ја нисам дете; имам много више појмова и престава од детета, умем боље и логичније да размишљам и доводим мисли у свезу — па опет могу да се варам. А ево како сам се варао:

Кад је изишла она Змајева песма: „Дижите школе !“, ја сам је прочитао и није на мене особит утисак учинила.

Помислио сам : лепа песма. — Лепа, па штад — Џа ништа. — Ал кад је чух из уста једнога ђачета, коју је на испиту вешто декламовао — мени се

учини да је ја стварам, да је на уво кавујем њему и преда ме изиђоше све беде које ће снаћи Србе — ако не подижу школе, те бејах готов да дам и последњу што се у моме џепу налазила. ..

Прочитана песма, — то је ред немих слова, издекламована је жива песникова мисао казана онако, како је песниково срце осећало. Декламовањем

дајемо живот — деци — онима што живота траже и љубе — онима што сто, столицу, штап оживљују, јер не воле мртвило —- не разуму га, а штам-

паном Ењигом убијамо и оно лепоте, утиска и моћи што је песма има — јер онај, који нема правога мишљења, што не уме да расуђује, не виде у песми оно што виде људи мислиоци..... Он само види слова и речи....

У учитељској школи имали смо добра професора природних наука. Предавања смо радо пратили и његове