Učitelj

А

изучавања свега онога, што деца треба да, знају из познавања природе — уједно се спреме и довољно упуте, како ће у каснијим годинама постати: честити гуађани, корисни чланови и вредни домаћани....“ Занста је оваква настава племенита и корисна ! Од ње народ на сигурно може очекивати право благостање. Мислим, да ми ни мало нећеш замерити, што ћу овом приликом јавно осудити многе наше на-

ставнике основних па и средњих школа,

који бегају из красне природе у школу, међу четири гола зида, па ту, као неки мрачњаци предају, јадној депи, познавање природе из мртве књиге. Калосни су такви наставцици, још жалоснија је настава!

Та оваква је настава пуна туге, плача и уздисаја!!...

Из врта одемо право у школу. Учионица је доста пространа и видна. Светлост долази деци с леве стране. Што се тиче саме деце, — одмах се примети, како им је чело ведро, лице весело а обрашчићи румени као мајвка ружа. Ово изазва у мени најпријатније осећаје, јер сам досле гледао млогу школску децу, која беху бледа као крпа, погледи им тамни, а од веселе дечије природе не беше нигде трага! Она је исчезла у неком мртвилу!...

Пред децом беше једна велика табла, на, којој је кредом насликано пуно слика и повучено неколико црта. Занимљиво ће а и важно бити, да ти их све редом побројим. У првоме реду повучено је неколико кратких црта, па онда неколико дужих, а иза ових, неколико кривих и водоравних. Иза, црта, у другоме реду. нацртан је круг, а у њему направљен крст, те изгледа као неки точак или како га он зову: „торно коловозно.“ На крају првога реда, направљен је квадрат, а у њему опет Брст и то они зову: „посада сљепици“ (кокошиње рњездо, гди лежи на јајима, кад се расквоца). У другоме реду нацртана је виолина, па онда гудало, иза овога повучено је неколико кратких и дужих црта. На крају другога реда нацртана је клупа (тезга, на, којој столари раде своје послове. Ову клупу они зову: „стољићи резаћи.“

У трећем реду насликана је сикира, коју зову: „тачек“, па онда чекић, који зову: „тачек“, и најзад штап, који зову: „пањски потратачећ.“

У четвртом реду нацртана је поново сикира, чекић, штап и кокошиње гњездо.

У цетом реду такође је поново насликана виолина, гудало, па онда повучено неколико црта кратких и дужих. На послетку нацртана је опет столарска клупа.

Учитељ узе неки штапић са пећи и редом показује сваку црту и слику на табли, а деца ева у један глас — у ходу — почеше певати као неку песму:

„То су кратке, то су дљхе, то је кривно то је ровно; то је хорно коловозно — посада сљепици.

„Бави, хуви, кратки, дљхи; ту столићи резаћи.

„То је хачек, то је тачек, то је пањски потрахачек ;

„Хачек, тачек, потрахачех, посада сље- | пици.

„Баси, хуси, кратки, дљхи; ту су стодићи резаћи.“

Мишљах, да ћу моћи у овој школи чути узорита предавања и да ћу наћи изврсан рад, али сам се љуто преварио, јер овакав поступак у раду са првим разредом, разори у мени и последњу наду. — Даље не могах слушати ову, како даје назовем: „мачију музику“, него се опростим са учитељем и продужим пут даље....

На какве сам школе даље наилазио, то ћу ти други пут јавити, сад се задовољи са овим и прими срдачно поздравље од

твога Јована М. Поповића,