Učitelj

104

лепо научи и упути: „Што си луд море, зар ће ти неко рећи хвала, видиш ли како смо јадни и жалосни, сто година деведесет прота и « |

Еле ја ти онда окренем други лист, пропитам старије и вештије учитеље, како они раде, па ија онако, најбоље ђаке задржим опет у равреду да повторавају, чим видим да које слабо учи,јага испишем из школе, а код куће једва том чекају, ето ти мени изасланика — испит красота, не може боље бити!, мени одмах уврло добар“, кад ја то видим аја опет тако, боље задржи а лошије испиши, па красота А. ле. х

· Да не би ко рекао да је ово само измишљена приповетка, потврдиће вам цисац ових редака, да се он лепо сећа како је гледао да стари читељи на дан испита проберу хрђаве ђаке, па их склоне док испит прође.

Не можемо бити толико строги да жигошемо ово овако стање старих шкбла. Србија се онда налазила у неком прелазном стању, нашла се у средини много напреднијих земаља, морала је трчати да што пре дође, ма и привидно, у њин ред, није имала својих људи спремних а иоништосу долазили са стране и нудили се лако је оценити да нису били прваци,

Једино што имамо да осудимо то је, што је закон о осн. школи стегнут кад у неке догме, које се тешко мењају; сви су закони више мењати, поправљати и попуњавати него закон о основној школи.

Србија жудна науке трудила се да следи другим народима, тежила је за што већим бројем школа, као што се и данас за тим тежи, а не обзирући се какве су те школе и какве би требале да буду, па на жалост тако се и дапас чини; док наше је мишљење са свим противно; наше је мишљење да је боље, да ће бољег напретка бити у опште у просвети ако се буде радило да имамо што бољи и уређенији школа, па и мањи број, него већи броја хрђавих.

Писац ових редова имао је прилике да као ревизор походи и такве школе и он се ни најмање није устезао пред Министром изрећи свој суд, да од таквих школа нема апсолутно никакве кори– сти ни држава у опште, ни сно место, ни ђаци посебице, једине користи од таквих школа имају они грешници, који носе и каљају име учитеља, и који су ту нашли прибежиште свога живота. Наше је мишљење од вајкада било: уне поносимо се бројем но уређењем школа! боље је и бевшкоље, но хрђавошкоље !

Наша би школа напреднија била кад би известан број таквих учитеља огласила за просветне инвалиде, и из добродјетељи према. спротињи хранила их, него што их овако држи у раду за који нису