Učitelj

254

морално рђаво да ради. Један добросрдачан човек не кажњава радо, он чини радо добра дела; али он свакако и обмањује сто– јећи на страни беднога, који нема право. Врло је шкодљиво, кад се хоће да се добро срце образује и развије пре добра карактера. Упоређујући једно с другим, прво је маленкост према, пругом, али ипак оно с тога по себи није за занемаривање

Најпре треба учинити да се створи један карактер, па тек онда добар карактер. Прво бива хотимичним вежбањем у присвајању извесних максима.

У човечијем карактеру мора да буде усађена клица сваког добра, иначе, то ниса које друге стране неће доћи. И у оскудици тога субститирају се аналогиски нагсни као част и др.

Родитељи имају склоности даим децабуду даровита, да имају вештине и способности а свакако и наравност, али се никако не брину за срце или за карактер.

Карактер значи, да човек позајми законе свога делања, и понашњања из самог себе и из вредности (лубпгђе) човечанства. Карактер је „општевладајући«“ принцип у човеку, који влада употребом његова талента и склоности. Па према томе је и састав воље добар или хрђав. Човек, који нема никаква стална принципа своЈих односа и свог рада нема ни једноликости, нема ни карактера. Човек може имати добро срце, али опет за то немора он имати карактера , јер такав човек зависи од ћуди, а не ради по максимама. Карактеру припада сталност и јединство принципа, Карактер се развија тек доцније и сачува се најдуже; добродушност сегуби са веселом срдачношћу, а тако исто и друштвеност, а нарочито код женских и тако уопште имају мало карактера.

Што год неко више своје снаге употребљује, ма му она пожуде актуирала, то су оне практичније. Ако је се с неким као неслан понашао, не могу му никакву практичну пожуду пружити, да упозна моје основе истинитости. ко ли се ја према неком као према ништавцу понашам, не могу му пружити никакве пожуде добро да чини. ·

Добро, ново канабе кад се притисне, одма по притиску се враћа у првашњи положај силом сопствена еластацитета. Код старих тако не бива, но притисци остају и тек се полако опет издижу. То је разлика примања јаких утисака код младих и старих, Први шмају примчивости за утиске, али немају еластицитета да се изведу. Доба, у коме се понова огледа слободна, животна, сила јесте депо доба мужанства. Ту се осећа надмоћност своје животне силе ; старац напротив осећа препоне њене и поправљање му је полагано