Učitelj

419

шег сањања; а сећање на те појаве које се у будном стању донекле продужује основано је на халуцинацији, и траје дотле све докле не престане унутрашњи надражај на мозак, који их и производи, али чија је узрок врло слабо познат... На овом месту врло нам умесно изгледа да се запитамо: шта је узрок разноликости слика и појава при сновима како да се објасни њихова независност једних од других, а тако исто и чудновата и карактеристична заједница2 Писац овде само констатује: „Једно ма које чуло донесе нам ма какв утисак. Један зрачак светлости, рецимо, продре у око. И шта видимо; Најразноврсније слике стварају се као неком чаробном силом из овог једном простог утиска“ Но овим се, мислимо, не одговара на само питање о узроку тога. Да би се то разумело, нужно је пепхолошки објаснити процес чулних слика које су ностале незнатним неким надражајем споља на око уво или ма које друго чуло. Ми не можемо подробније да улазимо у расматрања, довољно нека је да само ово напоменемо: Тело је уморно, централни органи нервног система малаксали су, па дакле и Физичка и духовна делатност. Да би се снага повратила, нужан је одмор — наступа сан, спавање. За његова трајања предмети спољна света, утичу и даље на наша чула, али ми о томе не знамо. Тек кад се у целоукупном организму поврати моћ примчивости, кад наступи, стање снова — долазе нам ти спољни утисци и ми их опажамо. Тада се јављају различите представе, које су по својој организацији врло чудновате. Од куда њима та разноликост и заједница у контрарном > камо узрока њиховој загонетности; — Свакоме је познато да душевна стања наше будне свести, наша осећања, наше мисли, воља и т. д. тек у својој узајамној заједници, сачињегвају духовну целину. нашега бића, а у сновима су сви ти психички феномени тако рећи господари сваки за себе. Пред сан, наш цео нервни систем је уморан, но врло разнолико према радњама појединих органа т. ј. према чулима који га сачињавају. Поједине партије централног апарата нашег нервног система нису готово никад у подједнаком ступњу малаксалости, но један више други мање (мислимо да није нужно за ово примера наводити, јер сваки може наћи из живота свакидашњег). Из овога следује, да и психичке радње које произилазе делатношћу тих појединих органа стоје у различитом, неједнаком односу према нашем целокупном духовном бићу; те не може никако ни бити заједнице у целокупном нашем стању. Ход мисли управља се по утисцима спољним и унутарњим, наши их органи са разноликом интензнвношћу примају, јер су неједнако примчиви и тако постају услед асоцијације представа игузије и халуцинације, јер недостаје свести у тај мах, интерес и моћ размишљавања; а тако