Učitelj

496

Докле год не сазнамо законе, по којима се врше психичке промене, све дотле нећемо бити у стању да избегнемо погрешке, које леже у доцнијем схватању појава психичких, у забораву и сећању. Ту се, у психолошком изучавању, јавља она особита противуречност између метода, за које се рачуна, да спадају у спољашња „искуства, и која се као таква и примењују у психологији. И докле се на овој страни, по плану и систематски учињена истраживања сматрају као сигурна, дотле се појављују на другој страни, као необорива. баш она фФакта, која су постала из случајних проматрања. А само на овом путу погрешка, која долази од субјективног утицаја на посматрани предмет, може бити уклоњена, И зато и бива, у учењу душе, да поједина Факта чине, да се због њих губи карактер ошште важности; а он се само испитивањем, по извесном плану, може да постигне. Најразличнији субјективни и случајни утицаји, на сваком кораку, муте већ постављене и у неколико шематисане законе. Осим тога различни субјективни и случајни утицаји дају лако повода, да се стварају и образују такви научни системи, којису више огледало ипдивидуалних посматрања и доживљења, но што могу имати важности општих, истинитих исихолошких закона. Овим се никако не вели, да психологија, која директно своја знања и законе узима из унутрашњих опажања, да је свагда једино ову методу имала. Психологија је готово увек узимала много искустава из других, сродних јој наука, и њима се усавршавала и прерађивала своју грађу. Психологија народа, психичка историја развића, психологија животиња, па најпосле и психопатологија, лиферовали су јој неколико важних чињеница. Али, опет. крај свега тог, њој је највиша инстанција, најбољи извор био субјективно посматрање, за сазнања и истине, које су тим раз· личним чроматрањима више илустроване но откривене.

Ако ли ко, према овоме, држи, дајеу психологији систематски, научни прогрес у опште немогућ, тај се вара; јер, овде се јавља један излаз, један пут којим се спасавају чињенице психолошке. Тај се излаз састоји и у томе што се успело, да се исихолошки процеси, у својим елементарним областима уреде, испитају помоћу спољних утицаја. Она наука, која је најближа психологији, и њој најсроднија; која несумњиво доказује зависност психичких појава од физичких, та наука јесте Физиологија, ал нарочито учење о чулним опажањима. Помоћу ње се и подигао и оснажио онај правац психолошког изучавања, који душу испитује са свим по методима природних наука. А да ли су они и за исихолошка испитивања добри, то се овде неће ни одрицати ни бра-