Učitelj

200

У тим ретовиха увидео је српски народ да има наде за њега, да ће бити једанпут ион слободан и свој, па је са највећим пожртвовањем помагао све оне, који су ишли на, то, да Турску сузбију.

А да је наш народ увидео, да су и школе моћан фактор у буђењу народне свести и народног опстанка, доказ је шиљање своје деце у школе у Аустро - Угарсоку, кад већ није имало могућности имати их на дому.

По неки имућнији крајеви имали су по неку школицу, коју су солидарно њих неколико издржавали. То се већ нису могле назвати школе, но то беху више места, у којима су деца учила се неком занату па тек узгред научили читати и писати,

Мајстор — учитељ је радио свој посао, — обично је био терзија, абаџија, капамаџија, казанџија итд. а ђаци су седећи мучили се око онога, што им је мајстор учитељ задао био. Кад је овај свој посао довршио, онда је «слишавао» своје ученике.

Честита старина чика Љуба Ненадовић причаше једанпут ово: «мој учитељ беше испрека, довео га беше мој отац, да нас децу учи писмености. Осим мене и моје браће, беше још неколико из комшилука. Учитељ нам је задавао по нешто да научимо, и док ми то радисмо он изађе пред кућу, пред којом је горела ватра, и ту налајисаваше банраче људима из села, који му беху донели.“

Ето какви нам беху ти мајстор учитељи, и да ли се према томе ово могла назвати школа 7

Ови мајстори — учитељи дођоше нам опет из Аустро-Угарске, јер код нас ни таквих не беше. Пропале егзистенције у свом месту долажаху овамо, и налажаху ухљебија поред свог заната још и у учењу деце читању и писању.

Далеко је од нас, да овим побијамо важност доцнијој нашој браћи из прека, који нам дођоше и кре-. Тоше точак народне просвете код нас.