Učitelj

ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ 301

гладни кад се одвоје од јела, чекају само час па да се опет баце на књигу са „аз“, «буки« и т. д. Остујући доследан своме правилу, ја нисам никад гонио ученика да учи азбуку, кад он то не воли, а тако исто не заустављам одрасле да уче Физику или цртање, кад они хоће да уче азбуку. Сваки је учио оно, што је волео, ни што му је било нужно.

У опште, одрасли младићи, који су већ по нешто учили, ретко и долазе у Јасну Пољану, и њихово учење иде рђаво: има нечега неприродпог у односу њиховом према школи. Па и у недељним школама, које сам ја видео, постоји такав исти појав, и зато би сваки нов начин учења, којим би се могли одрасли успетино и слободно образовати, био од неоцењене добити за нас, а и за вештиину васпитавања.

Народно мишљење о овој школи у многоме се изменило од њена постанка. О пређашњем мишљењу говорићемо на другом месту, сад се у народу говори: како се у јасно-пољанској школи уче свачему и свима наукама; дошли неки учитељи, «сачувај боже«: гром и муњу показују и произведу! Иначе, деца добро уче — већ пишу и читају. — Богати сељаци дају децу у школу из сујете да би се научила потпуној науци, како би сеи уделењем» могли занимати (уделење«“ је виши појмм о школској мудрости код сељакај; други оцеви држе, да је наука корисна; већина даје децу из навике, покоравајући се духу времепа. Ова последња тако заволе науку, да се после оцеви покоравају дечјој жељи, и сами почињу појимати, да се с њиховом децом добро поступа, па се не решавају лако, да их воде из школе. Један ми отац причаше, да је целу свећу изгорео, држећи је над синовљом књигом, и хваљаше и књигу и сина. То је било еванђеље. „Мој баћушка, — прича један ученик, — слуша кад му ја читам приче, насмеје се па оде, али кад му читам што год „божанско» онда седи до по ноћи и сам држи свећу.“ Бао сам једном са новим учитељем код једног ученика у гостима, па да би се похвалио пред учитељем, позвах ученика да ми реши један задатак из алгебре. Мати његова је седела код пећи и мисмо је и заборавили слушајући, како њен син, забринуто али храбро постројава гар—«е == 4 подељено са 3 и т. д. она је зл све време, док јој син рачунао, покривала лице рукама и на силу се уздржавала а најпосле се зацени од смеха, не могући нам објаснити зашто се смеје. Један отац, војник, бејаше дошао код сина, па га застаде на часу сликања, и видећи вештину синовљу, отпоче му говорити уви» а не даде му колаче, које је за њега био понео из гостионице, Бојао се да га с тим не увреди!

Мени се чини, да је опште мишљење о школи овакво: уче децу свему (као и господску), по нешто и одвише, али и читање брзо изуче, —- зато треба давати децу у ову школу. Проносе се и пеповољни гласови, али имају мало важности. Два добра ученика одведоше оцеви из школе, бојаги зато, што се ве учи писање. Један стари солдат хтеде да пошље својега сина, али про тога подврже испиту једнога од наших бољих учемика, и кад виде да он не чита тачно псалтир, рече, да је учење у нашој