Učitelj

КАЖЊАВАЊЕ УЧЕНИКА 621

„образ“ и покос затупе, па нема шта да га покреће на рад инацредак: а по остале ђаке штета је у томе, што и они угледањем на друго у раду п владању попуштају. јер мисле: кад може други да издрже казну, 48 што неби могли и миг Ето чега, треба наставник да се придржава при кажњивању, ако је рад, да му казне буду правичне и да њима постиже главни циљ — поправку. Али наши некадањи учитељи, нити су о томе имали довољно појма, нити су сматрали за вредно да се баве дуго тим „ситницама _ Грешке су извиђали сасвим површно и тако рећи преким путем изрицали казне, а оне су биле строге и душманске, јер је ђак тучен лењиром или прутом по стражњици или руци; одређиван да сто,и на једној нози, да клечи на патосу обично или да му се при том мету под колена зрна кукуруза или пасуља и т. д. Као доста „блага“ казна сматрало се, кад се кажњени отера у „магарећу клупу“, а тако ву називали клупу, у којој су одвојено од осталих клупа и ђака морале седети „незналице“ т. ј. они ученици, који су у науци слабо напредовали не због лености и немара, него због слабог дара, болести или

ма какве своје личне или домаће незгоде — а учитељ је преко свега тога олако прелазио и често због ситница давао им срамни назив „ма гараца“.

Џамтимо пре дваест год. једног учитеља, који је вазда кажњавао строго и само „од ока.“ Имао је на столу читав снопић прућа па чим ђак „споро“ чита задатак или се двојица услед обичног дечјег немирлука у игри потуку, учитељ пробира, прут и без икаквог дубљег испитивања, а са неком злобном иронијом само подвикне: на поље кучко једна! Хајд јаши шарца! (Тако је ону подемеху називао клупу, на коју је поваљивао и тукао ђаке или он или који појачи ђак'. Једном је исти учитељ пропитивао о Македонији, па кад је била реч о Солуну и његовим знаменитостима, ниједан ђак није могао да погоди право име татошњем јеврејском духовном поглавици: неко је био запа.тио артам, неко гартам ит. Д. али нико потпуно како ваља — сатам. Та грешка, и незнање ђ чко у очима учитељевим било је тако крупно, да је одмах прекинуо даљи рад и осудио цео разред да клечи у скамлијама, док се угосподин“ врати — а то је било тек после 1', вахата. Каква, кривица, а колика казна за ђаке и га учитеља! — Један други учитељ за неку омању кривицу пободе јексер у дувар и веже ђаку узицу око врата, да га обеси. Мислио је да тим само заплаши кажњеног и остале ђаке, с тога је јексер нарочито слабо закуцао, како би се извадио, чим узица мало затегне. Но он није умео или није хтео да предвиди праве последице од ттажве казне. Подизање на јексер престрави све ђаке; „обешени“ се омакне низ дувар с јексером заједно, нада у писку и плач и док. је учитељ изашао из забуне, кажњени побегне кући и више никако није алпео у школу !

Стари а ваљани радници не треба да се нађу увређени, што ове редове износимо, јер износећи опште стање, ми и сами знамо. да је и онда