Učitelj

852 КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

"То је била најважнија замерка. Остале су или неоправдане или ву незнатне. Тако неоправдано ми се пребацује за речи: убива, одбива, чуча, сапуњавина, неминовно, мождани сложај. кад ју је, ако ју је. итд. Ове су ово правилни облици: „убива“ долази од убивати а не од убијати: „чуча“ долази од учестанога глагола чучати (чије сад. вр. гласи: чучам, чучаш, чуча, и који се говори у југозападном делу Србије), а не од трајног глагола чучати (чије сад. вр. глкси: чучим, чучћш, чуча); ју гласи 4 п. ј. од дичн. зам. трећег познатог лица ж. р (види Новак. Облике стр. 35, Љ. Стојан. Лекције за П р. стр. 87), и употребљава се поглавито пред глаголом је, да би се избегло је је; реч „сапуњавина“ говори се у народу, и ако је у Вукову Рјечнику случајно нема, а значи пену од сапуна; реч „грозјани« није погрешна, већ је леп архајизам, који се говори у повеликом делу Србије, а ту се реч „грожђани«“ готово и не чује; но ја је ипак не бих употребио, да ми се није случајно омакла, јер сам и сам из тог краја. Орбије; итд.

Не признајем, да је погрешан правопис у речи „свецки“, „љуцки,у, јер држим, да је садањи захтев да се пише „светски“ а нарочито „људски“ неоправдан, и да га треба урачунати у пролазну реакцију у развоју српског лепог и простог правописа. Из истог узрока не примам ни примедбе о гласу »х“. Ја га пишем где се у говору чује, али где се не чује не пишем га, и нећу да га пишем. Тако ја пишем „хигијена“ (а не као ретеренат уигијена“), јер код свакога ко ту реч изговори чујем с преда х; али пишем: рана, глув, разладити, јер из народних уста не чујем: храна, глух, расхладити; из истог узрока пишем и своје презиме Аџић, а не Хаџић. Ко оће нека х одржава на силу; ја нећу, јер не налазим да је то неопходна потреба. Они нек из претеране ревности пишу и „хрђа“ и „хрђав“, као што многи у новије време и чине; ја то нећу.

Ради илустрације, како је нефилологу данас веома тешко, скоро. номогуће,. бити у свему тачан и савршен у језику, нек ми је дозвољено да овде на свршетку овог одговора укажем на неколико нетачностли у језику мог референта. За ту цељ нек послуже ови примери са 3 стране његова реферата: неприкорно, требао, несигурност, изијена и Игијена |у смислу науке), вежбање, сваћа и схватању, искустава, зашто а, и за то, „Савет са тепсијом и чинијом хладне воде, који би упијали дрвени диоксид“... итд.

ж

Ето, то је мој одговор на реферат г. др-а М. Јованквића — Батута, којим је он известио Главни Просветни Савет о мојој књизи: „Телесно. Васпитање“

Држим, да у овом одговору има довољно доказа, да је реферат необјективан и неправичан, да је једностран и тесногруд, да је писан с предубеђењем, и да у делу нема онолико џи онаких неисправности и погрешака, како их референат износи.

Ниш, марта 1893 г.