Učitelj

418 ТЕ ДАГРОШКА писма

Тако помислих ја у себи. Али тек што то у себи рекох, паде ми на памет: збиља, а да ли сам ја баш постигао овим предавањем оно што сам хтеог И натури ми се у памети нека сумња у то. А требаше ми да о том мало размислим и баш ми се хтело да размишљам сад, „да кујем док је вруће,“ Прођох један пут преко школе. За тим седох за сто и почех нешто по Фијоци -— претурати. Бајаги сам нешто тражио, а у ствари нисам ништа тражио него тек да деца мисле да нешто радим и да се не чуде што ћутим. А засве то време ја сам мислио о овоме што рекох. Журио сам се у мислима, јер је требало ученике чиме занимати, а не остављати их да дуго седе и чекају.

А ево шта сам у главноме тад премишљао: Деца су ми све лепо одговорила. Одговарала су ми одмах, чим сам питање изустио. Али баш то, што су ми тако одмах били готови одговорити, то ми се није допадало. Изгледало ми је то нешто папагајски. Деца су одговарала онако како је моје предавање „навратило воду,“ како сам им ја казао, или онако како ја желим. А деца, опет, виде шта ја хоћу да ми кажу, па тои казују То све говорио је језик, а како ли би проговорило њихово срце» Шта оно сад осећа, шта оно вели о милосрђу2 Можда деца и у души осећају тако, као што говоре; али.... али све ми се чини да то није сишло дубље у душу, да то плива на површини. А што је озго, оно лако испарава и ветри. И ко зна докле ће трајати ово моје моралисање: докле их пустим на одмор, док пођу кући, после неколико сати, после неколико дана. Ако се укаже каква прилика, где треба да буду милостива, ко зна хоће ли им пасти на памет данашње моралисање; ко зна да ли ће онда и чинити овако, као што данас говоре» Зар се на овај начин деца не моралишу врло много, а зар се од свега тога. у практици не примењује врло мало 2