Učitelj

УЧИТЕЉ КАО ВОЈНИК 981

учитељу да се одреди извесан број војника, који ће претходно бити подељени у две групе: писмене и неписмене, да се неби мешали, и да не би дангубили једни за рачун других. Време рада овако уредити: пре подне, по што је то лети, кад се војници највише веџбају, да учитељи према својој служби у војсци раде, т. ј. ако су са оружјем да иду са војницима на веџбање; а ако су без оружја, одрепити им други посао. После подне, пак, остају и војници и учитељи у гарнизону. За то време — после подне ваљало би направити распоред занимања, којим би обука у писмености заузимала највећи део времена. И онда би учитељи у одређено време обучавали војнике: писању, читању и рачуну. Сваки учитељ узео би свој одређени број војника и обучавао их у одређеним предметима. Код неписмених, учитељи би предузели рад по програму одређеном за њих, па да им про дуже, ако је дотле што рађено, или да почну и раде докле сти гну. Код писмених би продужили даље, те би научено испра. вили, допунили, проширили и утврдили. Поред учитеља за време тога рада налазили би се и старешине, које су одређене за рад, те да пазећи, како учитељи раде, уче се и сами начину рада, требао би у главном да буде ради упућивања истог правилним путем, а требао би одредити неколико часова капа би учитељи саме старешине обучавали правилним начином рада. Тако би се и за кратко време трајања веџбе доста учинило.

За сав тај рад ваљало би се израдити: план, програм и распоред. Требало би се спремити све потребе као и за школу Но поред тога, требало би одмах установити добре књижнице, које би служиле за понављање и продужење у писмености, поред добрих поука, које би војници отуда могли црпети.

Овим не велим, да би учитељи могли много да учине, али могли би да допринесу бар савршенијем, практичнијем и систематичнијем раду у овом погледу, а то је све, већ једна скромна добит.

И ако се овим начином неби постизало потпуно обучавање неписмених у писмености, полагала би се бар основица у писмености, па после коме је дао Бог могућности код куће, у грађанству, он ће то продужити. Но у колико би се у томе мањи успех постизао, у толико би се већи успех постизао на утврђивању писмености код већ писмених, који су писменост из школе изнели, па је нерадом почели заборављати.

На тај начин војска би постала једна од најмоћнијих установа за ширење писмености у масу народа. Тако би се проце-