Učitelj

КЊИЖЕВНОСТ 699

Често се ово саосећање још врло рано испољује у помагању. Дете не воли ништа више него/ него ли да нам помажу при ситнијим домаћим пословима; премда се у овим случајима јављају љубав према делатности и задовољство подражавања врло јако, опет поред њих вири и жеља, бити

«од користи.» А на скоро се придружује практичноме саосећању жеља,

да. бе приправљају задовољства и на други начин, оно нам нуди своје

играчке, цвеће и друге предмете и срећно је, када их ми пријатељски пријатељеки примимо. Ово давање од своје воље исто је тако прави импулс детињства, као и похота.

Како према матери и другима, "деца већ рано дају много израза пријатељства и наклоности. и према животињама. Исто се могу такви докази

посматрати у игрању са Фигурама и начињеним животињима. Нико не може:

посматрати негу која пада у део каквој лутки, дуге труде да би се она некако задовољила, и да би се улепшала, а да не увиди, да на то детињу душу покрећу мноштво нежних нагона.

Изгледа као да је јасно, да дете при спонтаном изражавању саосеваља према људима и животињама, играчкама и осталим мртвим предметима, испољава нешто од истински моралних особина.

Тако видимо да дете баш као и изразе страсности има и изливе нежности; ако је једном било без осећаја према патњама других, оно ће други пут опет бити обузето најљубазнијом детињом бригом при њиховим радостима. Морају се посматрати и ценити обе стране дечје природе, ако се хоће да буде праведан према деци.

На исти свестрани и научни, чврст и поуздан начин претреса Сили «лагање деце.» Он доказује, да неистине детета већим делом могу бити «играње,» да оне, када су озбиљна тврђења, садрже у себи добар део самообмане п чак и када су свесно неистините — да могу имати постанак у оправданим околностима и осећајима. При том писац не узима у говор, да деца од чести изналазе лажи и из неплеменитих разлога, тек ипак он је склон, да такву обичну лажљивост сматра као необичну, ако не као абнормалну појаву.

Његова испитивања воде Силија ка одлучној борби против тврђења. да је лаж инстиктивна у чулима, да би дете, баш ако би било васпитавано и онде где не би чуло никакве лажи, имало наклоности, да. свесно говори ивистине. Он тврди противно, да ће дете, када одрасте нормално, то јест у друштву које по правилу говори само истину, сасвим независно од моралних поучавања, сматрати пажњу према истини као пешто сасвим природно. Он мисли да тиме може објаснити и освету, која је код детета од чести последица лажи. «Дете, када се абнормалним притиском околности, изагна изнад граничне линије истине, осећа некога ко то види, осећа страх, и доживљује тешко и грозно осећање, што је прекршило забрану, забрану, која не само што је појачана заповешћу матере, већ која клија у обичајима, социјалнога. друштва.» -

Пошто је Сили изложио своје назоре о моралној природи детета, он

у једној даљој глави прелази на испитивање питања, како би се васпитање могло побринути о томе, «да се поједине наклоности дечје доведу у један.

систем, у којему би се наклоности, које теже добру најјаче развиле и постале надмоћне над осталима.»

~