Učitelj

758 РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

ких) учевних завода, без разлике вероисповести, а такође удате или неудате, но само, које су добиле право на обучавање и васпитавање путем ма каквог државног испита. Чланом Фонда, тј. право на пен-_ сију, може се постати само тек по навршетку 50 година старости, а сама размера пенсије, која ће се у будуће добијати, зависи од количине улаганих чланских улога. Први почетак пенсије почиње са 100 марака, па се после увећава округлом циФром и годишње достиже 150, 200, 250, 300 марака итд. Тачно састављене таблице одређују размере пенсије, које одговарају чланским улозима. Пенсиони Фонд достиже сада 47, милиона марака. На крају 1894 год. број чланова износио је 9849; а 377 учитељица у тој години добиле су свега пансије у размери 95.228 марака. (СВРШИЋЕ СЕ)

школски Фондови

У времену, кад не беше обавезна основна настава код нас, број ђака и ђачке сиротиње беше незнатан. Школу посећиваху већином деца имућних родитеља, по селима се за ђаке бираху деца, из најимућнијих кућа и задруга. Ну, 1882 год. уведе се'и код нас обавезна основна настава, те тако од тада, деца и сиромашних п богатих родитеља, дужна су прописано време провести у школи, број ђака се нагло увећаваше, тако, да их је сад тројином више но онда.

Ове законске реформе, нема сумње напредне су и сувремене, али оне су доста учиниле, да су наше данашње основне школе препуњене сиромашним ђацима, чији родитељи, нарочито по сиромашнијим местима, не могу често пута, да им набаве ни довољно хране а камо ли одело, обућу и потребе школске.

Ко је имао прилике, да обиђе више наших школа, могао је се о свему томе уверити. У многим нашим школама наћи ћете преко године велики број деце босе, поцепаног и одрпаног одела, кржљава, бледа и увела лица, на којима. се јасно види крајња немаштина и _муке, које у тако младим годинама сноси њихов још неразвијени организам.

Ђачка сиротиња је једна од најозбиљнијих сметњи напретку.

наше основне наставе, распадање наших задруга и нагло сирома-

') Законом о основ. школама, стављено је у дужност школским општинама, да“ 0 сиромашној деци воде бригу, но оне им набављају само потребе школске а на одело и обућу није ни мислити,