Učitelj

80 ~ ЕЊИЖЕВНОСТ

реси. А интерес који настава хоће да развије мора бити непосредан, трајан, несебичан, пун енергије, многостручан и хармоничан.

Ето нам у неколике речи капитглне садржине трију педагошких чланака у Архиву. У свима се истиче једна иста основна васпитна проблема; изнови се једно од најкоштуњавијих питања свих времена и народа, на име: какав однос постоји између знања и јаке, свестране моралне воље, која се огледа у моралном карактеру:

Поменути чланци дали су нам одговор на то питање, и мени не остаје ништа друго, према ономе што сам себи као правило напред поставио, него да поставим питање: могу ли ти одговори ма колико и ма у чему задовољити захтеве сувременог позитивног знања на коме се и заснива сувремена педагогија; И да ли се то питање може решавати без обзира. на Физичке, Физиолошке, биолошке и социјолошке чиниоце, који су се у неку руку, поред актуалних својих утецаја, организовали, као предиспозиције. у нашем Физичком организму још од незапамћених времена, у предугој историјској и предисторијској прошлости; И да ли се тим превиђањем не схвата васпитаников организам као фарцја газа по којој се по вољи ваеспитачевој може псписати све што се хоће ;

И на послетку, био одговор на горња питања какав му драго, да ли је идеологиска метода подесна да се њом реши ма каква и ма колика педагошка проблема% И да ли нам на то питање и сам Хербарт даје каквог одређеног одговора, или је његов одговор само у израженој нади да ће педагогија учинити бар толико успеха колико и медицина:

Ну био одговор на све ово какав му драго, то ни мало не може крњити вредност поменутих чланака, по што се вредност рада на пољу човечанског бољитка не може и не сме-ценити само по постигнутим позитивним успесима: него се та вредност цени и мора ценити, по непрекидној вечној тежњи ка бољитку; а том тежњом са свим су прожети поменути чланци. Шта више писци чланака већи су Хербартовци и од самот Хербарта, који је, без поговора, био један од највећих пријатеља човечанског напретка.

Ради потпуности прелазим чланку:

У. Социјални оптимизам

Нећу додиривати пишчеву критику метафизичког оптимизма и пебимизма, који ће можда пре бити резултат двају изгледа великог процеса индивидуалног и колективног органнзма, који је познат под именом и стварања и растварања, него производ болешљивог стања каквих Философа. Само "ћу ставити неколика питања односно социјалног оптимизма, који писац _ налази у овоме: «Као што је свака индивидуа, вели он, ковач своје среће, тако и свака генерација ваља своју судбину чврстом песницом да ухвати, и да је независно од свију трансценденталних мотивација задржи у својим рукама... Но и социјални оптимизам каквог ми заступамо потребује регулативну идеју, једну Формалну мисао из које се изводе императиви за индивидуе». ;

И тај социјалних идеал налази писац у развитку индивидуе и друштва, у потчињавању страсти разуму; у таком стању — по Џ. Ст. Миељу — у