Učitelj

ПЕДАГТОШКЕ ИДЕЈЕ 59

бескрајни прогрес човечанства, у крајњу победу добра над злом. Он је веровао у науку, у њен хумани и васпитни значај толико, колико је мало ко веровао у његово доба, п, на жалост, колико мало ко верује у њу и данас.

Коменски је држао, да је способност за учење најдрагоценије благо човеково. На основу ове способности он је готов бпо да 1ч0века издвоји из реда животиња. „Авај! Фзетрћпађе“, т. ј. животиња способна за учење, — ето тако Коменски називаше човека. Да ли је могуће ићи даље у признавању велике важности учења за људе

Узгред напомињемо, да дубока вера Коменскова у хуманитарни утицај науке ни у колико му није сметала, да буде увек истинити и верни хришћанин. Хришћански погледи били су увек најважнији елеменат у свима његовим педагошким размитљањима, и 7 опште. “ свима другим дедима, У осталом, друго се није ни могло очекивати од духовног пастира народног, какав је Коменски био п остао пелога свога живота.

(Свакога, који је проучавао дела Коменскога. дубоко поражава, чврста вера његова у победу добра над злом, његове поуке и педа“ гозима и свима људима, да се друг према другу односи с љубављу, пи да у самој љубави ане у насиљу, тражи ослонца за ширење ње. гових или других идеја. Шри том треба имати на уму 5 животне услове Коменскога. Као што је познато, његов живот је бло пуно најтежих одрицања — по физичких, и умних п моралних. И ако је био вечни прогнаник и скитач по Европи. одвојен од своје родбине, стављен у тако незгодан положај, да му је немогуће било да се занима самом оном науком, коју је тако волео пи према којој нам је љубав завештао, велики словенски педагог ни у колико није изгубпо веру у добре особине човекове. Овоје недаће он је, у главноме, правдао љулдеким незнањом, са којим се и борио целог века. |

Сви смо ми још у школп училц, Да „вђра ест оуповаемихљ пзвђшцевје, вешећ обличевзе невидимихљ“, Т. ј. уверење да су неке пдеје — ма да би се на остварење њихово могло само „оуповалљ“, __ живе и јасне представе таквих Факата и односа, од каквих је и слична стварност веома далеко. Ако је таква вера у стварност онога, што нам се представља као идеал, својина само обдарених умова на којима почива прст божји, и ако се с таквом способношћу, као. · у Коменскога, везује радна, енергична природа, то ће човечанство у њему добити једнога од оних идеалиста, које сувременици не умеју ценити, могу их Чак и гонити, али којима ће потомство споменике дизати. |

У осталом, треба да имамо на уму и то, да је цељ Коменскога излазила далеко из оквира школског: он је хтео да реФормишо це локупан живот његових сувременика, али нешто по својој жељи, нешто силом околности, упутио је своју мисао, у главноме, на систем школског обравовања. Шри крају своје „Велике Дидактике“ он отворено пише, да га је на писање ове књиге подстакло „не самољубље, не жеља за славом, већ љубав према Богу, и жеља за побољ-

шањем друштвених и појединачних људских односа'“ Дубока љубав