Učitelj

ПрОСТОРНОСТ И ВРЕМЕ КАО ФОРМА ПСИХОЛОШКИХ ПОЈАВА 198. ђење, јасно схватајући просторне односе и Форме предметаса свим ће нам лако дати преставу о промени (премештању) предмета, т. ј. о покрету у сопственом смислу. Ако будемо гледали за предметом који се покреће, можемо га видети доста јасно, но све наоколо слије нам ве у неку, више или мање, мутну масу. На против, ако се посматра не преносећи поглед она средина где се тело покреће, од једанпут ишчезне разговетност виђења самога тела, пошто се свака тачка у њему већ претвара у неку линију, и виђење појединих делова неизбежно спаја се. Њу, ако и само кретање, т. ј. непрекидно премештање, по некад место представе времена изазива утисак непокретања, које нема ничега заједничког са Фактичким стањем тела, то зар није чудновато прети остављати даје време неопходна субјективна Форма сазнањаг Јасно је, да мелодије, на пример, са свим не би постојале, ако они звуци који су звучали не би постојали и даље у нашој свести, докле уво прима нове.

Прелазећи од осећаја ка мишљењу можемо још јасније

"запазити ванвремени карактер нашег сазнања. Кад читамо

нешто, онда наше очи прелазе од једног реда на други, добија се читав ред брзо смењујућих се светлосних утисака но у резултату свију тих осећаја, остаје једна мисао. Појмови изазвати светлосним осећајима, не ишчезавају, него продужавају живети у нишој свести, кад осећаји који су их изазвали буду замењени другим,

Но може се рећи; да се осећаји и мишљење мењају тако пето као и спољашњи утисци који су их изазвали. Ну, из тога пак не излази да би те врсте смена била неизбежна, особина мишљења. Према томе јасно је, да, ако се појави савршавају у времену, то они у свести не могу вечно остати. Кад узмемо да су готово сва наша осећања и мисли везани с нашим телесним организмом, који је и сам само један времени појав, очевидно је да се, све наше мисли не могу находити ван времена. У осталом, та непрекидна смена осећаја

УЧМЖЕЉ 18