Učitelj

ПСИХОЛОШКА АНАЛИЗА 445

тога, што смо ми склопили себи шематички, у суштини мало оенован појам о постању наших представа о објекту и субјекту. Говори се о процесу поделе свести на два дела, при чему се претпоставља, да чим је подела произашла, једновремено морају се појавити у свести оба продукта поделе „ја“ и „не — ја“. Разуме се само по себи, да сам процес поделе остаје и на свагда ће остати недостижан за нас; и ми можемо претпоставити да се ствар догађа у форми каког моменталног раскида или преображаја свести. Много је ближе истини да је то лагани процес сталног одељивања различних елемената свести и организација њихова подетимулним и контролним утицајем различних спољашњих и унутрашњих погодаба. Веома је вероватно, да се по сили сталности спољашњих услова, који утичу на нашу пеихику, одвајање представа о „не — ја“ свршава у епохи много ранијој, но стварање „ја“, које је по суштини теже и захтева специјалније услове. Ми се с тога морамо растати са школским догматичким погледом на нераздвојну свезу „ја и не — ја“. Та свеза ако се и појављује доцније то се очевидно она појављује већ као продукат даље логичне радње. —

На наведеном примеру може се убедити у којој је мери плодотворно испуњавање услова, који утичу на организацију свести. Кад би ми тачно знали какви су баш унутрашњи и спољни послови, и у каквом су сукцесивном реду они показивали утицај на свест, ми бисмо могли одредити цео току развитка. свести.

Овим тога претходна анализа убеђује нас, да је једини пут изучавању особина двеју основних представа „ја“ и „не — ја“ генетички, који се састоји у томе, да се доследно иде корак по корак онако, како се израђују и ничу различна начела. А та се начела баш садрже у тим појмовима у оној завршеној Форми, у каквој их ми сазнајемо у нашој већ сазрелој свести.

Вратимо се ноново на анализу свести једног психичког бића.

Наравно може се учинити приговор, да томе случају нема никаква места у стварности, ида ми оперишемо над уображеним и немогућим условима развитка наше душе. При свем том та примедба није битна. Ствар није ни мало у томе, да ли се ма када развија свест једнога човека без учешћа других. Важно је то, што се може. одречним путем, допустивши осуство других људи одредити: шта би баш не достајало нашој свести, иу чему би се јавио њен застој у развитку. |

Као што је већ речено, представа о објекту могла би и тада повићи. Да ли би била она ипак онако исто потпуна и у опште истоветна с нашим обичним представама, о спољашњем светуг Невероватно.