Učitelj

143 ЛИСТАН

СЕОСКИУЧИТЕЉ

— Недовршена историја једне душе Милут. Станковић, учит.

На неколико омањих брежуљака простире се једно забачено сеоце са својим раштрканим кућицама.. На једном од тих брежуљака види се усамљена стара сеоска школа. У близини њеној нема кућа. Свуда се около виде простране њиве и проређени забрани, а у даљини гомилице сеоских кућица, које се бсле кроз воћа.

У дворишту исте школе вида се човек сув, висок, нешто мало погурен у старом изношеном оделу, у масном, улепљеном, шеширу, који је затурио нешто назад. Лева му рука у џепу, а десном држи цигару пушећи замишљено. Кад кад само издигне главу и суморно досадно погледа у познату му околану, а поглед му се губи тамо далеко иза брегова у сивој даљини на крају хоризонта, одакле се плаве висови планиски. Тамо, ето, иза тих брегова је варош. Тамо кипти живот, врева, рад, завист, мржња љубав и све страсти људске — а овде је све Тако мирно, пусто и досадно. Мири тишина. Велики грмови, остаци прастарих шума, стоје немо и непомично, са сетно и суморно изукрштаним гранама својим, по пространим њивама тек ако прне по која тичица, а мали кућерци из даљине врло тужно изгледају.

Ова усамљена и забачена околина, као да је се огледала у

души овога човека. То је сеоски учитељ Милош, о коме хоћу да вам причам.

У првим годинама учитељске службе, био је се предао пољопревредном раду. Желео је да својим радом и у том погледу околини користи.

У школској башти прериљао је земљиште за виноград, други

је део одредио за подизање воћака из семена, а трећи део за цветњак и повртњак.

Кад је у цветњаку направио леје за цвеће, он их је оградио бусама траве ископане у једном углу дворишта. Председник општински, који је школским прирезом трговао и због тога одговарао