Učitelj

670

ност, скромност, а то је најлепши накшт свакој Српкињици, а како га је лако пмаши!.

Пре него завршим, а ради потпуности, да узмем још пример: како су стари гледали на васпитање девојака у народносном правцу:

Разболео се Златокосић Јово, и боловао три године : дана, па кад хтео РАИ дозива своју љубу, И издишућу " говори“ јој: „Јело, моја, живота ти твога, „Чувај, Јело, наше чедо мило, „Пашу малу, јединицу Мару! „Немој ми је одродити љубо; „Паучи је српски попјевати; „Научи је српски поиграти, „Научи је српску књигу штити! „Научи је, нек Српкиња буде, „То изусти, а душу испусти!“

Али Јела није одржала аманет, већ Мару даде у туђину на васпитање, и тамо је била девет година. Кад се отуда вратила мајка је изведе међу другарице, али она не зна: ни играти, ни певати па ни говорити чисто српски, и другарице је исмејаше, и она се врати мајци, и кроз плач говори: о

„За што, мајко, да од Бога нађеш

„За што мене, даде у туђинуг „Од свога ме рода одродила! „Тешко мени, јадној сиротици: „У свом роду, ето сам туђинка! „Јадна, мајко, куда ће ти душа!:“

Не дајмо да дође моменат, када ћемо морати слушати клетву својих млађих, за несрпско васпитање, а по песнику. знајмо :

„Да брза река, поред нас тече,

„А ми на брегу, наше несреће.

„Ко има свести, одтуд се клони, _„Окати виде, брег им се рони! „Градимо брода, нема се часа, —

„О ЕРа смо, жршва, бурних талаа | 5

Србија је пијемонат Српства. Српство од нас очекује слободу, а са том слободом, и РА благо чисто сачу-