Učitelj

21

Говор Аркадија Варађанина из Новог Сада.

Поштовани зборе!

Навршује се равно сто година, како се на овом попришту, где стојимо, крвавили наши оци и дедови за своју слободу и независност. У редовима тих бораца стајали су и многи синови наше колевке, данашње Митрополије Карловачке, те неки мишцом и јатаганом, а неки новцем и џебаном помагали браћу своју, да доврше своје ослобођење. Кад се прва војна срећно довршила, онда су многи прекосавски синови заменули јатаган пером и књигом, те помагали браћу своју, да на просветном пољу коракну ближе просвећеном и напредном свету.

Све те, па и доцније прилике, јасно казују, да је ова грудва земље и наша мајка, што нам је дедове и прадедове одњихала и одхранила и да међусобна љубав и пожртвовање нису изумрли и ако нас је поделио Дунав и Сава.

У ред тих бораца, који су прелетали овамо у оне судбоносне дане, да се нађу браћи на невољи, био је, међу многима, и наш дични син свете Фрушке Горе, пок. Јован Гавриловић, који је сву своју умну снагу посветио новој отаџбини Србији, а сву своју материјалну прискрбу поклонио књизи и просвети а нарочито оној класи просветних раденика, који су највише запостављени, а који на својим плећима носе и држе основу народне просвете.

Ми се радујемо, што је син наше колевке први пружио дарак нашим овостраним садруговима и сапатницима и својом дарежљивом руком ударио први основ мировинске заштите браћи с ове стране, те могу сада ведрија чела и мирније душе да гледају и они и ова земља у своју ближу будућност. (Светла слико, блажена сени, племените душе Јована Гавриловића, прими и од нас, твојих земљака, овај венац љубави и поштовања, што ти на данашњи свечан дан придевамо на твоју мудру главу а у знак наше топле благодарности, што ти дугујемо за добра, која си учинио нашим садруговима, народној књизи и просвети.

Слава ти, Велики Јоване Гавриловићу, слава!